16 jun Da li pišete dnevnik svoje bebe?
Da li pišete dnevnik svoje bebe?
Pre nepune tri godine, dok sam svaki čas očekivala svog plavog dečaka da me obraduje, moj najuži krug prijatelja mi je priredio Baby Shower žurku kao iznenađenje. Da budem iskrena jeste bilo iznenadjujuće, jer da sam znala, tvrdoglavo trudnički bih insistirala da to bude negde gde ima neka sofa lepo noge da se dignu. Sem tog detalja, sve su pogodile. I iskreno sam se obradovala svakom poklonu, dok sam ih zamišljala na svom dečaku. Bilo je tu odeće, od običnih pamučnih bodića do košuljica sa mašnom za frajera (koje, kasnije ću shvatiti služe isključivo i samo za slikanje). Bilo je i igračaka, ukrasa, balona i svega što ide uz radovanje deci.
Jedan od poklona bila je i radosnica. I delovala je slatko, mekano, emotivno, da kada je jednog dana otvorim tu budu sve lepe uspomene. Tako sam i planirala. Ali.. da budem iskrena, nikada ni jedno jedino slovo nisam popunila, ma ni osnovu kilažu i dužinu sa rodjenja. I svaki dan kada bih je pogledala na polici bilo bi mi žao. Lepa je, plava, svetlucava, sa medama… Ali nikako nisam mogla da ukalupim sve te trenutke u par redova „moje prvo kupanje/hranjenje/šetnja/poseta“. Tako šablonski, a roditeljstvo to svakako nije.
Onda jednog jutra samo izvadim blok. Običan, beli, reklamni blok sa kvadratićima. I u njemu sam od tad svaki dan do prvog rođendana pisala sve važne stvari, prve velike događaje ali i sitnice. Ima tu svega, od satnice kada je sisao, kakio, pio dohranu, preko svake kontrole, svake nove namirnice koju smo uvodili u ishranu, pa do zaista velikih stvari – prvog Božića, Uskrsa, poseta, druženja i šetnji. Taj beli blok, takođe čuva i one zabrinute i malo teže trenutke – prve temperature, posete fizijatru, svakodnevne vežbe, pa napredovanja i konačno – prvo samostalno sedenje. Tako veliki i važan događaj za mene. Ima tu i i prvih zubića, prvog rođendana i mnoštvo situacija koje mi i sada izmame osmeh dok ih čitam.
Taj običan, beli, reklamni blok… U njega je stalo sve što je činilo naše prve dane, njegove prve korake i odrastanje. Nije šaren, šta više iskreno je ružan, iškraban je, pisan rukopisom po kom se lako može naslutiti kakav nam je taj dan ili noć bila. Ali baš takav, najdraži je. Mnogo više naš od bilo koje radosnice. U njega je stala sva ljubav prema tom plavom dečaku, sav moj umor prvih dana, sav naš trud, sve anegdote i još mnogo toga. I taj reklamni blok mnogo više ima dušu, nego sve one šljokice i medice.
A onda…onda je došlo vreme za novu radosnicu, za nove uspomene i avanture. I sada ih pišemo, od njenog 13-og dana, ali ovaj put u lepšu svesku. Isto je obična, bela, ali uz natpis „Don’to change me“. I ne želimo da je menjamo, želimo da odrasta i bude ono što jeste, a mi ćemo da stojimo iza nje i da joj budemo vetar u leđa da ide dalje… Ili stub koji će da je drži ako slučajno krene da padne.
Da li vi pišete dnevnik? Da li se sećate svih tih divnih, a i onih malo težih trenutaka sa početka?